subota, 8. rujna 2012.

I tako..mi se polako pakujemo...

Da...preseljenje...Vec smo se vise puta seljakali tamo amo u mojih 15 godina bracnog staza.Ali uvek smo ostajali na istom postanskom broju....Sad trebamo promeniti drzavu....i jezik...sin skolu.....svi zajedno trebamo sve ostaviti i otici....Samo zbog boljeg zivota.Ovaj puta se bojim svega,mozda zato sto je nas sin vec tinejdzer koji sam kroci kroz zivot,sam bira puteve,mi mu samo pomazemo,nikako ne zelim da ga sputavam.Samo mu zelim bolju i laksu buducnost.Ovde je nekako nema na vidiku...ni u narednih desetak godina.Znam da idemo u bolje...A sve mi nekako tesko,stegne me u grudima  kao da hocu da puknem,pa zaplacem jer brze prodje i guras dalje.A ovako ne ide,muz je vec tamo,znam da mozda zvucm razmazeno jer ima puno ljudi koji zive na daljinu ali meni je sve ovo pretesko.Da ne mogu da zagrlim coveka kog volim,da se sklupcam kraj njega kad mi je tesko a on me cutke razume jer sve zna,ne moram da mu kazem.Nema one sigurnost koju osetimo i nas sin i ja kad nasa sreca dise pored nas..I zato se polako pakujemo.....Ali... 
Nekako ne mogu ovaj put da se naoruzam optimizmom a ne znam zasto.Nekad mi je bilo pomalo smesno kad neko kaze "sustigle me godine"...Sta tu ima da se sustigne?A sad mi je jasnije,samo sto to kako kod koga ide,ja se osecam sa mojih 38 bar kao da sam 48.....I gusi me strah....da nesto necu stici....pa zurim u svemu...Mozda kad odemo tamo pa vidimo na cemu smo....
Ostaje mi jedino da se drzim toga da mi je dom tamo gde su moji voljeni,tako da pocinjem polako da se pakujem sa velikom nadom i strepnjom u srcu...

Nema komentara:

Objavi komentar