Pisali smo nebrojeno puta u skoli sastave o jeseni..Jesen ovo,jesen ono,onako decije u osnovnoj skoli o berbi grozdja i kukuruza,o magli i kisi,pa kao malo ozbiljnije kao srednjoskolci....
A kako prolaze godine polako uvidjam da jesen prica sama...Onako tiho i nezno.Jutarnje sivilo i magla koja se skuplja na drvecu i lagano kapne.Pa stidljivo zasja sunca.Sve do poslepodne.I onda zasusti lisce.Ali ispod nozica mog sina.Smeje se i trci ispred nas.Veseo,sretan,bezbrizan.Tako i treba.Tu je i ruka nase ljubavi.Uvek tako topla.Kao da i ona prica,zeli nam reci" ne bojte se niceg"Suska dragost i toplota nasim stazicama..
Jos uvek mi setamo.Sin je vec velik,ali povremeno i on proseta uz nas.Pamti i on stazice.Uskoro krecemo nekim novim stazama,na nekom drugom mestu.Ali ruka u ruci je jos uvek tu.Tako topla,nezna i sigurna.Tako da nasu jesen nosim sa nama na bilo koji kraj sveta.
Neki osecaji nose se samo u srcu,tako i ja nosim ovu nasu jesen gde god da podjem....
Nema komentara:
Objavi komentar